Ona trči protiv nasilja: "Kad se sjetim udaraca, navučem patike i samo trčim“

Nov 26, 2018 Motivacija
runner-min.jpg

 

Kako je jedna atletičarka motivisala žene žrtve nasilja u porodici da trče, ali i osvoje životni maraton.

"Sva ta moja jutra kreću jako rano, oko četiri, pola pet. 

"Nekoliko trenutaka nisam sigurna - gdje sam i gdje su mi djeca. Pogledam u stomak. Krene onaj strah. Šta ako se on pojavi? 

"I onda se sjetim. Jao, ja sam ovdje, u Sigurnoj kući, na bezbjednom. Onda navučem kapu i patike i na trčanje." 

Ovako svoja svitanja posljednje tri nedjelje opisuje za BBC trudnica Sanja (ime je promijenjeno zbog zaštite identiteta), stanarka jedne od Sigurnih kuća u Srbiji. 

Sve ih je na ovu konkretnu trku, ali i životni maraton, motivisala ultramaratonka Irena Pavlović. Ona je organizatorka akcije "Imam ime, korak i glas", koja se održava na Međunarodni dan borbe protiv porodičnog nasilja.

"Ostala sam sa 230 dinara u džepu i djecom"

Sanju je muž proljetos udarao toliko jako i dugo da je završila u Urgentnom centru. Nije ga tada prijavila i nasilje se nastavilo. Tukao je i djecu, u prolazu i ako pokušaju da je brane. Dječaku je pokušao da slomi ruku. 
"Nisam otišla u posljednjem trenutku, već je posljednji trenutak proticao kada sam ja bježala. Sa dvoje male dece i u petom mesecu trudnoće." 
"To nije bio prvi put, ali sam ja mislila, imaš dvoje djece, gdje ćeš?" 
Uslijedili su neki mjeseci zatišja, a onda su je jedne noći u oktobru probudili udarci, koji su trajali satima. Pokušala je da ga urazumi i da pozove u pomoć, ali nikoga nije bilo. Bila je sama. 
Njen muž je zatim zaspao, a Sanja je uspjela da pobjegne iz kuće i pozove policiju. 
Kada ju je policajac vidio, odmah je rekao: "Uzmi stvari i bježi". 


Sanja se sada okreće oko sobe, iako smo same i tiho kaže: 
"Ostala sam sa 230 dinara u džepu i djecom. 
"To je onaj osjećaj kada imaš nešto staro, ali omiljeno u kući. Neku vazu ili tanjir. A onda se to slomi u paramparčad." 

Po prirodi je vedra i veoma komunikativna. Prve dvije noći u Sigurnoj kući provela je na stolici, nije smjela da legne. Sada se, kaže, oseća malo bolje, iako na trenutke strijepi i gleda kroz prozor. 
Ostaće u Sigurnoj kući dok se ne porodi i još nekoliko meseci posle, a onda će se ranije vratiti sa trudničkog: "Toliko garsonjera ima za 50 evra. Ne treba meni novac, već podrška." 
Mužu se neće vratiti. Kada sam joj se izvinila što moram da je pitam toliko toga eksplicitnog, čega vjerovatno ne želi da se sjeća, rekla je da ne brinem: "To se sve dogodilo prije skoro mjesec dana, a ja tu noć vraćam svaki dan. Ne uvijek zato što želim, već zato što do detalja moram da je prepričavam advokatu, socijalnom radniku, u sudu, u opštini... Ovaj razgovor je jedini u kome mi ne govore šta ne mogu i koliko će sve biti teško." 

Kada je jednom htjela da ode, otac joj je rekao: "Dobro razmisli, djeca će biti sama".

Sanja sada kaže da se pored ovih žena najmanje tako osjeća. Drže se zajedno, vježbaju dnevnu rutinu. 
"Kuvam, to mi skrene pažnju. A znači i to, uvek misliš da se to, ti udarci i povrjeđivanja, dešavaju tamo nekoj komšinici. "Sve ove žene, uključujući i mene, su upravo te komšinice." 
Zna da Sigurna kuća nije njen dom, već privremeno utočište i krov. 
"Ja sam kao ova moja beba u stomaku, u Sigurnoj kući živim kao u balonu."

"Tek će život početi za mene kada izađem odavde sa djecom."

"Nisam imala ni patike, išla sam u baletankama u novembru"

Sanja je atletičarku Irenu upoznala kada je došla u Sigurnu kuću. 

"Ja sam bila tu treći dan. Ona je došla tu i počela da priča, zašto moramo da izađemo napolje. Davala je svoje primjere, zvučala je iskreno", kaže Sanja. 

"Javila sam se i rekla - ja sam trčala maraton kada sam bila napolju, hoću i sad. 

"Sve žene su se okrenule ka meni i rekle, pa ti si trudna, kako ćeš?" 

Sanji je ovo treća trudnoća, a trčala je kada je ranije bila u drugom stanju. Ipak, kada je pogledala u noge, shvatila je da je u Sigurnu kuću došla u baletankama. Otišla je u žurbi i nije imala patike. 

"Irena mi je sledećeg dana donela ove patike, od tada sam svaki dan u njima. I zbog trčanja, a i nemam drugo." 

Svoju maratonsku mentorku, Sanja opisuje kao veliku motivaciju, koju atletičarka deli sa ženama "kilometar po kilometar".

Korak po korak, dan po dan

Pitala sam Sanju da li se plaši da izađe u tu nedelju i trči napolju. Jer, tek je prošlo nekoliko nedelja od kada se sklonila i, iako porodica i njen muž znaju da je u Sigurnoj kući, ne znaju gdje se ona nalazi. 

"Prvo sam se plašila i nisam htjela da odem negdje gde može da me nađe. 

"Onda sam shvatila - nas je toliko žena, biće nas 60, 70 ili čak 100. Ko može da nam priđe i naudi nam kada smo zajedno? To mi daje snagu." 

Na moje nedoumice oko fotografisanja, čak i s leđa, kaže da joj nije to problem, već nešto drugo: 

"Nije mi problem da me ljudi prepoznaju, oni koji me znaju prepoznaće i tu burmu na ruci. Ne želim samo da moj muž vidi moj lik, da slučajno ne osjeti moju slabost." 

Shvatila je, ipak, da neće odmah uspeti sve da riješi i da je tek čekaju prepreke - sud, započinjanje novog života i nova suočavanja: 

"Trčanje je kao i ovaj moj problem. Ne uspiješ odmah i ne prestaneš da se plašiš prvog dana. 

"Ali nije bitan cilj, već da svaki dan ustaneš i opet navučeš te patike. 

"Korak po korak, kilometar po kilometar, dan po dan." 

 

Sanja je jedna od deset žena koje su 25. novembra na trku protiv porodičnog nasilja krenule iz Sigurnih kuća, u kojima su primorane da žive baš zato što su nasilje osjetile na sopstvenoj koži. 

Na trci je učestvovalo oko 100 žena, koje su trčale 10 km, polumaraton i maraton. Svaka čast!

 

Izvor:BBC News na srpskom